u Crkvenom Boku,

gdje se stara Sava spaja

sa nebom što zeleni,

moja stara baka pripušta cestu u avliju,

i razmetljive pijetlove po njoj da fijuču,

kao carski satovi.

Ona ne pita vrijeme,

nit jutro odgovora daje,

samo ruke krši

i razdijeljuje na sve četri strane svoje avlije.

A ureza sa tih dlanova ima na vrbi,

u malim virovima rijeke,

gore na kukuruzištu,na poljima,

i posvuda dokle se Bok rasteže.

I jedino oni,i bunar stari,i krave,

i jorgovani,znaju njenu muku.

I jedini znaju utješne riječi

dati,kako mogu,neg u tišini.

I samo njima ona vjeruje.

Nit ljudima,nit bogu,što je valjda

gleda odozgora,

dok se šutljive vrbe uvlače

pod kožu sumraka.

njegov stan sam ostavila

kraj pruge,

a drugi me dočekao

kraj pruge.On ima dve adrese,

koje mi mašu kad krećem,

i odzdravljaju kad se vraćam.

On je moj Dinko.

On je moja ljubav,

moja krv,

i moja krivnja.

Dolazim danas iz Zagreba,

bez njega da me dočeka,

bez njega da mi maše sa stanice.

I da me gleda onako kako je to

radio prije deset godina.

Zato dolazim,a nigdje nisam došla.

Zato odlazim,a nigdje neću stići ,

bez njega.

Ni nakon deset godina

nisam ga prestala voljeti.

Nekoć sam bila bahata

djevojčica,i zato

ću cijeli život biti,

bez onog koga volim.

pa se vratila u osamnaestu,

dala bih ti svaki put

jedan poljubac više, 

jedan zagrljaj čvršće,

jedan pogled duže.

I da mi je taj vremeplov,

da uplovim u tvoje snove

opet,i budem ti djevojka,

bar jedan jedini dan,

dala bih ti svaki put,

jedan poljubac više,

jedan zagrljaj čvršće,

jedan pogled duže..

I da ti još jednom,

mogu vidjeti oči,

čuti glas,

dotaknuti usne,

sve bih mogla dalje sama,

kao što sad ne mogu.

Samo jedan vremeplov,

da mi je imati,

pa ti svoju ljubav od deset godina,

odjedamput dati. 

kad se vratiš sa puta,

kao da i nisi izlazio

iz našeg kreveta.

Volim kad mi se dlan lijepi

za tvoja ramena,

dok ti tražiš čašicu razgovora

više,ja bih se odmah razgolitila,

i bila tvoja bez razgovora.

Volim kad se zato ljutiš,

pa govorimo duže,

o onome o čemu nisi mislio

ni riječ reći,

i kad ti to ukrade vrijeme,

nemaš vremena da se ljutiš,

pa mi daš da ti mirišem kožu,

koja je tako..kao da i nisi

izlazio iz našeg kreveta.

Nataša

prazno mjesto kraj stola..

nove stvari stare brišu,

danas živim u samoći,

al će sutra netko doći,

u život moj.

   ….ja stalno mislim prestat će,iz čista mira nestat će

                         al požuda ne prestaje 

                                                                 ti si mi u krvi ……………………………….

Postoje neke ljubavi u životu koje ćemo zauvijek pamtiti,

zbog snage ljubavi kojom smo ih voljeli.

Postoje i one druge ljubavi,ali njima nikada nećemo

moći dati sebe u tolikoj mjeri,sa toliko strasti,želje,

njih ćemo voljeti mirno,nježno i stabilno,

to će biti naši bračni drugovi.

Da,svaki početak je težak.Nekome bi ovo bila sitnica,ali ja se ne znam dobro služiti

kompjuterom.A zašto?Zato jer su mi bile važnije moje rane,od svijeta tehnike.

kad se uvijek vraćaš! 

     Nataša

Nazvala sam ovaj blog KAKO JE LIJEP OVAJ SVIJET,iako su mi najdraži stihovi na svijetu-..Nisam li pjesnik,ja sam barem patnik,i ponekad su mi drage moje rane..,što sluti na to da mi svijet i nije uvijek lijep.Ipak,duša u meni govori,često i kroz jecaj,o mogućnosti neslućene ljepote u našim postojanjima.Mojem,i vašim,koji ovo čitate.

Ponekad je uistinu teško istrgnuti iz surove svakidašnjice,pa bar u njima živjeti jedan drugačiji,produktivniji radošću,život.No,isto katkad nas ponese nadahnuće,i tad smo onakvi kakvi jesmo u najdubljoj srži svoga bića-radosni.Pa onda i na radost drugima,osim sebi.

Pjesničko biće u raskoši svog nikad ocvalog bogatstva je izreklo:Ljubav je jedina stvar na svijetu koja se umnaža kad se dijeli

…. i to će ostati nepobjediva istina,isto toliko koliko je neizbrisiva,kao sve stvari koje su napisane.

Nataša